Reči i slova se lagano udaljavaju, prepliću se u niz iza kojeg se krije smisao. Složene tako u nasumičnom redu teku sa lista na list poput slapova i nose sobom život nepročitane priče.
Author: Aleksandar Popovic (page 1 of 1)
Pucanj kroz traku na TV-u…
Klecnula su mi kolena. Srce je znalo, ali se razum bunio.
Motao se tu BOG i ZAŠTO.
Kada sam ugledao sat koji sam mu poklonio izvađen iz zgužvane papirne kese ličnih stvari, znao sam.
Znao sam da je to pucanj u njegove 22 i sve što ostavlja za sobom i pred sobom.
Pucanj za tugu. Važna vest. Pucanj!
Prosto se čovek neki put oseti tako malim i ništavnim pred prirodom ili pred nekim događajima u životu. Dečije zbunjen pred nečim što nije bio u prilici da pojmi. Suština takvih događaja je u prevazilaženju ili njihovom istraživanju. Težnji da se ne osetimo zatečenim i nadvladanim. Težnji da otkrijemo, da proniknemo u tok događaja. To ume da bude vrlo teško. Ume da zaključa ličnost u lavirint, bilo fizičke, bilo logičke nedokučivosti i ostavi na milost demonima kojima pojam vremena ne znači ništa. Takve stvari nas čekaju na svakom ćošku. Život je niz takvih lavirinata iz kojih ponekad nikad ne izađemo, a da toga nismo ni svesni. Neretko vođeni sigurnom rukom svoje logike nađemo se na početku sa željom za odustajanjem, ali nešto nas iznova tera da pokušamo još ovaj put. Možda nam ovog puta postane sve jasno! Možda nam ovaj put život postane manje besciljan. Možda ovaj put shvatimo neshvatljivo i prerastemo zbunjeno dete u sebi. Možda… Kojim putem krenuti, a da nas ne vrati na početak?
