OGLEDALA TVRĐAVE
Pesme Aleksandra Popovića
PORUKA: Moje su pesme/ pesme tuge/a reči sluge poruge.
Kondenzovano, jezički lapidarno. Ironija. Dosetka. Gočina i jed
Ogorčenje – na sebe i one (ono) oko sebe
Nevesele pesme – a što ne bi bile? Kad su pa dobre pesme bile vesele?
Nikad, čak ni kad su humorističke.
Ima sasvim eksplicitnih, ima hermetički zatvorenih.
Paradoksalno, ove druge su otvorene – u smislu: otvorene za različita tumačenja. Npr. pesma Ovih dana. šta su ti olovni šeširi? Ili velike pečurke koje niču usred pustinje? (Nadrealističke slike, Dalijevi košmari…)
Haiku bez klasične poetičnosti, ljupkosti, cveća i mesečine, ali odličan, besprekoran, kao MRTVA PRIRODA: Sto/Prašina/Beli luk.
Sjajno! Kakva je priča stala u te četiri reči, u ta tri kratka reda!
Jedno poglavlje zove se Tvrđava samoće.
Pesme u kojima je i vetar smrdljiv. Vetar, koji rasteruje smrad. Ako! Čovek ima prava na nezadovoljstvo i pesimizam. Kad bih smela, rekla bih: na optimizam nema pravo. Kako živimo, šta se događa, kod nas i oko nas, i s nama.
Pesme su verovatno, uprkos svemu, inspirativne čim sam ja posle sedme, tek sedme, ovoliko napisala. Sjajna je i pesma Na ćošku.
BEZ SNAGE. Pesma koja se završava sa tri tačke. Nisam imao snage da malom prosjaku kažem…. šta? šta bi mogao da mu kaže? A. Popović radi jedino što se može uraditi: stavlja tri tačke. Sjajno! Odlično! Uostalom, neka je svako završi kako hoće, kako može, ume, sme…
A. Popović: mlad, lep, pametan, talentovan… A ojađen! Zašto? Verovatno zato što je pametan i talentovan.
