Je l’ to davno nekad bilo?
Je l` to davno nekad bilo?
Trešnje cvetaju u zimi sećanja,
kamene gromade preda mnom se ruše.
Je l` to davno nekad bilo?
Ti i ja,
poj proleća iz šume.
Je l` to davno nekad bilo?
Beskrajno duga noć
puna zvezda lutalica.
Je l` to davno nekad bilo?
Smrt i tama,
samo tama.
Je l` to davno nekad bilo?
Sto
Sto.
Stari sto.
Dobro drvo.
Sto sa klimavom nogom.
Inače dobar sto.
Sto na rasklapanje.
Prazan.
Natrpan svakakvim đakonijima,
čudan sto,
ishabane površine.
Sto za kojim se loče,
pevaju pesme,
čitaju očenaši,
pije za pokoj duši.
“Bog da mu dušu prosti”
Sto za kojim se ćuti.
Sto koji ćuti.
Ćuti.
Sto.
Bez krila
Letim nisko nad zemljom
bez krila.
Brzinom kojom
vetar unosi sreću
u moje široko lice.
Osećam kako mi miluje
kosu, obraze, usne,
kao nežne jagodice
ženske ruke.
Saznao sam božju tajnu
u letu preko
nabujale zelene trave
prolećnih pljuskova.
Srce mi zadrhti od sreće
i duša mi je narasla do neba.
A samo sam leteo
nisko nad zemljom
bez krila.
