OGLEDALA TVRĐAVE
Pesme Aleksandra Popovića

Snažno je već i prvo čitanje. Udara kao jako zvono. Kao Munkov krik. Do neba. Ne ostane na tome, postoji druga ravan razumevanja, ona između redova. Postoji i treća, ona filosofska – reč, misao, a kod P.A.P.a to nikada ne bude direktno guranje prsta u oko. On traži suptilnijeg čitaoca, intelektualno angažovanijeg. I traži još nešto što svaku dobru poeziju izdvoji od “one druge” -traži govorenje naglas. Magija reči.
Nekako lično, volim da na svakoj izložbi izdvojim tri slike, u zbirci tri pesme. One koje bih ponela na pusto ostrvo. Koje tri ovde?
Potresla me je, do srži, pesma „Na ćošku”. Sa manje reči nego Laza Lazarević u „Sve će to narod pozlatiti” P.A.P. im je prilepio etički šamar. Bez podignute pesnice, bez psovki. Još strašnije. Najjače se šapat čuje. Ipak je ne biram. Žulji i bode, nije udobna. Shvatila sam zašto – onaj šamar nije na-tamo-nekom-licu-u-dalekom-mraku; naši sopstveni obrazi bride. Makar bi trebalo. Istine radi.
Autor jeste i osećajan i pametan i urban i pismen. I ono najvažnije, što je „tamo negde” određeno i izmereno – talentovan. Pa nas tako, tim svojim, na rođenju dobijenim darom, ume da sačeka sa „tuđe su suze samo slane. Svoje su gorke”; ili „Poželim da odem. I da se smejem koliko mi se sad plače”; ili duhovito „Kako sam pojeo pismo? – lako”.

Za ono pusto ostrvo ipak biram pesmu „Sto”.
škrt početak, askeza, jedna reč – sto;
svedeno na jednu reč – sto. A između! Bogo moj! Život!

Nena Radosavljević